Балада о Радомиру

Питају ме понекад познаници
који је мој највећи песнички успех?

Досад сам балавио ово и оно
а сад, без двоумице, кажем сваком:

На Дурмитору, у селу Горња Врела
на ливадама налик на само небо
живи стари домаћин Радомир Раонић
чувен у целом крају.

Био је ратар, ратник, зидар, свирач, фотограф
најбољи козбаша на Дурмитору
Умео је рукама да начини све што очима
види
А онда је изненада остао без очног вида
и цео Дурмитор је потонуо у таму.

Сад се лелуја ко сенка око куће
коју је саградио с две руке и женом Даром
што је сад сама носи на погрбљеним леђима
а њега унучићи воде по бескрајној црној
ливади
коју је много пута сâм покосио.

Једног лета, у јулу, кад се ливаде косе
био сам гост у кући Раонића
и читао сам песме с вечери за трпезом.

Кад сам казао Песму о шљиви, Мораву,
Ћеле-кулу
мој домаћин Радомир, чија се епска душа
одавно претворила у гусле јаворове
пролио је сузе низ вишњићевско лице
пружио дрхтаву руку и рекао кô дете
Дај ми само да пипнем ту књигу из које
читаш!

Реч ми је застала ко коштица у грлу
Чинило ми се да преда мном не седи
стари Дурмиторац Радомир Раонић
већ неки светац с кружићем око главе
пред којим треба да клекнем и да му
целивам руку.

То је мој највећи песнички успех!

Носим га у души, час као пласку
мирисног сена
које смо тих дана пластили на Дурмитору
на том зеленом Божијем тавану
час као избрушену дурмиторску стену
на којој сам и ја плакао те вечери
и гледао се с месецом до неко доба ноћи
а Дурмитор је понављао Радомирове речи
које и ја отада често понављам

Дај ми само да пипнем ту књигу из које
читаш!

1991.