Молитва

Тако је теби, Земљо моја, ето
У ово жестоко видовданско лето
Пијан од сунчанице и липовог цвета
Од којег мирише читава планета.

Да сам ти песник, умео бих лепше
(А нисам, чим сам тек сад прозборио)
Да сам ти јунак, могао бих жешће
Кô барјак бих се сав развијорио!

Самоук с пером, а недоук с мачем
Предодређен сам једино да плачем.

Да плачем испод липа и калема
Попут апостола, свеца и грешника
Опевану Земљу која више нема
Ни правих јунака, ни правих песника.

И да се трудим, док около руде
Јечам и пшеница, да мој плач не буде
Примљен као клетва, већ као молитва
И да ми суза буде лековита.

Гружа, јул-август 1987.