Златиборски дан

Лепо ми поче дан
Ведрим небом и лицем.

Чујем тице
Видим кроз прозор
Сунце и веверицу
У боровој шумици.

Дођи и обери
Све моје зеленкаде
Што смеју се у трави!

Веверица скакуће
Уз стабло и низ стабло.

Скочи у траву
Прогута зрно росе
Вине се уз стабло
И пољуби сунце
На врху бора.

Па опет јурне доле
И зарони у траву.

И тако непрестано
Као да преноси поруке
Између земље и сунца.

А онда наиђе облак
И баци хладну сенку
На борову шумицу
И моје слеђено лице.

Дођи и покући
Све моје крхотине
Што светлуцају у трави.

Дан ми поче тицама
Веверицом и сунцем
А заврши се кишом
И вестима о рату.

1. јул 1991.