Морава

Да није Мораве, причају кириџије
Не би било ни мора које бродови секу
И не би било слано да Србијица није
Толико плакала у своју највећу реку.

Морам да певам о Морави
Да забораве
Злопамтила
Кад чују ову моравску оду
Да сам говорио
Дао бих све три Мораве
За једну Гружу
Која ме научила да волим воду!

Морава пије Гружу, као и многе друге
Речице широм Србије, што јој у сусрет језде
Гружа је мала за крупно камење људске туге
Али низ њу ћу једном, кад ми утрну звезде
Стићи до Мораве и Војводе Пријезде!

Беле се два-три ждрала у подне посустала
На спруду на растокама и криче за даљином
Блешти водена ала усред Србије пала
Глава јој на Дунаву, а реп под Шар-планином.

Кротка кô крава Моравка што пасе на обали
У предвечерје кад сељанке спирају зној и злато
У виру близу воденице, где доносе вреће
пшенице
Помељари што газе прашину, снег и блато.

Понекад подивља кроз врбаке и топоље
Откине воденичко витло
Поплави траву и жито
Опусти поље
Па легне у корито
Малаксала, мутна, злослутна
Али остави дарове
Песак
И шкољке
И рибе по ливадама
По кукурузима и сунцокретима
И масно блато за седам берићетних летина
Дроњци њене вилинске кошуљице
Суше се по адама.

Морава – епска река
Из песме извире
И у песму се враћа
Из бајалице

Из жетелачке песме
Из тужбалице и славопојке
Низводно и узводно од Сталаћа
Кољу се око ње браћа
И беру гроздове, набубреле кô девојачке дојке.

Око ње градови
Села
Око ње Србија цела
Око ње момци јабланају и девојке врбају, ивају
Она је водена вила
А како и не би била
Кад најлепше српске реке у њу се уливају!

Мораш да видиш Мораву у свом веку!
Било с које стране Србије да се упутиш
На било коју страну
Низ било коју реку
Доћи ћеш на Мораву
Коју и ти љутиш и мутиш
И сузом
И знојем
И гнојем
И мокраћом
И неком
Сељачком сетом
И песмом
И псовком
И лелеком

Што се разлеже од извора до ушћа још одавно
Ој Мораво, моје село равно
И таложи се у води
Ракији
Вину
Млеку
У црној земљи што нас дарује белим лебом
И вије се по небу са чапљом и галебом…

Потеци било кад, низ било коју реку
Мораш да видиш Мораву бар трипут у свом веку!

С пролећа
Кад око ње врбаци оресају
У лето
Кад се баштованке зреле
На плићацима забеле
С јесени
Кад се стеона поља око ње разнебесају
Не мораш само зими
Кад се по њој ухвати ледена покорица
Па је кô сабља што се не може извући из корица.

Тиха је Морава увек, али најтиша лети
Кад се око ње помаме коњи
Момци и сунцокрети
Па заталасају пшеницу низ Поморавље равно
Кад си равно, што си водоплавно!

Морава са запада, са југа, са истока
Набујала од суза, од снегова, од кише
Нешто се страшно догађа око њених притока
Па тече све мутнија и жубори све тише.

Србијо Троморавско са гуњом на чокоту
Поспи се пепелом и закључај у ову ноћ без зоре
Све три Мораве не могу да сперу ову срамоту
Која дотиче са запада и југа и отиче у море!

А мора не би ни било, причају кириџије
Да није Мораве, низ коју све наше патње теку
Нити би било слано да Србијица није
Одувек толико плакала у своју највећу реку!