Сербиа које има

Погача, тек с ватре узбрана
И вином везени пешкир од лана
На жуљевитој софри длана.

Дрен, уплетен у ребра плота
На међи живота-неживота
Прокисла црква са иконом
Која се клања пред својим звоном.

Запис, опасан троструком дугом
Закрштен муњом, закићен дуњом
Раскречен над тамном јаругом
С безброј тичјих гнезда под гуљом.

Руконоша, са орденом броша
Час милована, час силована
Додолка, с ђурђевком по реверима
Невеста, занела са деверима
Међ крстинама и пластовима
Сербиа, које има!

Откад су прве воћке процвале
На земљи, боре се две љуте але

Једна што руши, друга што свија
Ала свих зала и Србија!

Србијо, јабуко која гори
Са ожиљцима зуба по кори
Откад си с гране звездане пала
На тебе палаца понека ала.

Кад год се ала сети Србије
Стозуба чељуст засврби је
И чим Србија тај сраб наслути
Испремећу се звонке двојнице
У пушке двоцевке, а сури капути
У заставе тробојнице:

Бело, ђурђевска киша сточара
Плаво, столетна жеђ ратара
Црвено, крв виноградара
Што витла жрњеве поточара.

Час верна вучица, час невер јање
Час трун у оку, час жар на длану
Србија – срп што вечно жање
Вечиту пшеницу, поврљану
Олујама и коњима
Сербиа, које има!

Кад зађу петли и ноћ на метли
Прне са дуда, тад запалаца
Тај златни срп, што помно светли
Над њеним срцем пуним свитаца.

Прљуша, плахим кишама прана
Громом орана – недоорана
Долина, звездама орошена
Сабљом кошена – непокошена
Ратница с гњилим ордењем рана

Сто пута клана, а недоклана
Најтежа клетва, полустечена
Жива печена – недопечена
Васкрсла и после столетних зима
Сербиа, које има!

Та крилатица сваког смираја
Легне на гнездо крцато јаја
Па дуго, куката и руката
Пребраја звезде место дуката.

Сву ноћ је љубе козбаше грубе
Беца се кад год заплачу деца
И сву ноћ кришом оштри зубе
На танком тоцилу младог месеца.

Даде се сунцу, даде месецу
Даде се дрешу и дрешарима
Даде се бику, даде се зецу
Само не даде душманима
Купа се гола на студенцу
С врелим дојкама лампецима
Којима придаја двоглаву децу
Сербиа, које има!

Србија с шевом срца што бунца
И што се куца с буклијом сунца
Са баштицама и утринама
Међу дојкама и бутинама
Вилинска моба у недоба
Гроб колевке и колевка гроба
Србија с тиквом жеђи што дуби
Бездани бунар с којим се љуби
Са вињагама плетеница

Што додирују пламичке траве
Србија – великомученица
Са сунцокретом око главе
Која се уочи сваког сванућа
Окади димом стаја и кућа
И причести, уз шкргут муљача
Вином орача и косача!

Дародавка, широких шака
Матица роја што воском зноја
Плаћа данак за горки санак
Под губерима летњих облака
Чаробница с харфом разбоја
Са вртовима славских ћилима
И љугим псима под амбарима
Сербиа, које има!

Дивљакушо с питомом душом
Са сунцима и младунцима под медунцима
Света грешнице, пшеничног лика
Трудна трезнице, вечно пијана

Доста је овој земљи војника
Доста џамбаса и грубијана
Доста Грдана, доста Мрђана
Доста сломљених леђа због међа
Доста је дољама крви брђана
И доста Срђа Злопоглеђа
Доста је ордења, лажних златника
На шупљим прсима злопатника!

Бели голубе, надлети трубе
И разнедри нам бистре кладенце
Земан је да те малчице љубе
И они што те сплићу у венце
И што те сричу по луговима
Сербио, које има!

Кад ти развигор чешља шљивике
И преоблачи пределе брежне
Рађај фрулаше, рађај песнике
Рађај милооке и руконежне
Кад већ гајиш бубе свилене
И гланцаш кроз трубе небеско кубе
Рађај Радмиле, рађај Милене
Рађај Драгише и Драгољубе
Кад већ крунишеш момке млађане
И пуниш нежношћу грубе торбице
Рађај Светлане, рађај Слађане
Рађај Зорице, рађај Добрице!

Кад ти већ кише лице умише
Кад ти већ тице тугу убише

Кад ти све тајне раструбише
Рађај Љубинке, рађај Љубише
Рађај ратаре и калемаре
Што и смрт могу да разластаре
И да вечно младих лица прелете
Овоземаљске сунцокрете
Кроз које те сунашце снима
Сербио, које има!

Ако си сунцу, ако месецу
Ако си свима по гумнима
Ако си бику, ако си зецу
Само кад ниси душманима
Купај се гола на студенцу
И врелим дојкама лампецима
Придајај своју троглаву децу
Сербио, које има!

Прљушо, плахим кишама прана
Громом орана – недоорана
Долино, звездама орошена
Сабљом кошена – непокошена
Ратнице с гњилим ордењем рана
Сто пута клана, а недоклана
Најтежа клетво, полустечена
Жива печена – недопечена
Васкрсла и после столетних зима
Сербио, које има!