Буклија месеца

Крунишу свици – златокрила деца
Младу ноћ што се млеком росе мије
Подижем пуну буклију месеца
Над славском софром земљице Србије.

Неко сад калеми воћке, још овите
Танком свилом стида, коју тихо свлаче
А неко већ џамбаси вранце виловите
По врлетима звезде Вечерњаче.

Само ја бдим над свим незнаним знцима
С купом пенушавог вина месечине
Привезан зарђалим планинским ланцима
За брест под сводом небеске пећине.

Ни вихор не може крв да ми одреши
Од тог стабла које ме учи шуморењу
У вечном страху да се не огреши
О колевку крошње и гроб у корењу.

Поји ме сова из кљуна и жарки
Славуји свијају гнездо на мом челу
Светле над живицама очи месечарки
Само нема Оне што одапе стрелу.

Она сад вара Рада Неимара
Са Старим Вујадином и лута падином
Брда, где се ловишта сербских соколара
Границе с цветном небеском градином.

Све зађе у сан кô у зимзелени
Јечам, сав у озарју кроз које се шуњам
Рубом тавних шума промичу јелени
Са разгранатим роговима муња.

Спавај, Србијо, под гуњом бескраја
Док ти крв пшенице лице не зажари
И пси су поспали од месечевог сјаја
Само моје срце над тобом стражари!