Прича из мрављег света
У Гружи
у једној дољи, где попци косе отаву
и где мрави чувају благо иза закључаних
бравица
крај реке што се негде далеко улива у
Западну Мораву
живели су тата мрав, мрав син и мама
мравица.
Богати беху, ал тужни
Кућица-дворац под брезом
Подземне магазе пуне кукуруза и пшенице
Стари су хтели да ожене сина мрављом
принцезом
а он је волео ћерку чувара мравље воденице.
Лето је пловило низ реку као лађа
Мрав син је често ишао у воденицу да меље
Било је због тога препирки и суза, па и
свађа
о којима је причало цело мравље насеље.
Тих дана беш и мравља прослава под
тополом
Принцеза сва у свили: златан сат, минђуше,
ташна
Грунуше свирачи попци: наш мрав поведе коло
и зовну лепу воденичарку у руху белом од
брашна.
Тата мрав беше бесан
– Што си, што си, и што си
Мама мравица заплака. Над кућом шушташе
бреза
Тада и мрав син плану и рече, с брашном
у коси
– Тако! Волим је више него триста принцеза
– Напоље! – дрекну стари – и одмах
шкљоцну реза.
Мали мрав оде тужан код млинареве ћерке
дуго су шапћући шетали кроз пусту трскину
цевчицу
А затим су се испели на једну врбу крај
реке
стали на листић, загрлили се и прегризли
петељчицу.
Још пуно мрава било је на том истом
дрвету, и сви су од страха очи склопили
Видели су их како вртоглаво падају заједно
с листом
па сишли доле и разгласили да су се обоје
утопили.
Цео дан су их тражили
али ништа… ништа… и ништа
А сваки вирић и сваку чкаљицу препипали
су чкаљама
У сумрак, у знак жалости, угасили су
огњишта
и сву ноћ тумарали око реке са запаљеним
бакљама.
А у свитање стиже у мравље село у прућу
(где се несталим мравићима спремала
свечана даћа)
вест да су они виђени живи и здрави на
свом сплавићу, на ушћу
Западне и Јужне Мораве, чак код Сталаћа!