Исповест малој реци

Ти опет сањаш далеко море
а ја ти ушће срца отварам
Моја ти брда поје изворе
моја ти долина ладове ствара.

Ти ми односиш сунца и зоре
Стани, о бистра, куд тако хиташ
Опрости ми што ти обале орем
Лепша ћеш бити кад сазре жита.

Твоја вода је роса и млеко
и ја те, фруле ми, волим све луђе
Зато се дружиш с великом реком
која те води у долине туђе?

Кад год сам тужан или уморан
потражим твоје плаве дланове
па сам вечито љубоморан
на брестове и јабланове.

Ко није никад волео реку
тај не зна како брзаци мазе
Умиј ми усне и образе
за прву љубав у ђурђевку.

О, вило, с косом густих врбака
кад се загрлиш с великим валом
сети се једног малог дечака
што лута, уцвељен, твојом обалом!

(1956.)