Звоноглави жетелац

Поема

Прожињање

Око моје главе кружи златна зоља
лета, што безумно раскош земље бунца
Љуља се шарено руно Калипоља
на врх цера звони жарка црква сунца.

Опи ме то вино звукова и боја
Под грлом класја сабља српа сева
О врату ми звече прапорци зноја
на длану цветају божури жуљева.

Прожињем, правим пут за жетелицу
која се црвени између врзина
За сат ће да пожње сву нашу пшеницу
и ја ћу да озидам златни град крстина!

У крхким круницама зрело благо дремље
Жетва је највећа драма сна и хлеба
Све што дише ваздух и пије крв земље
то зри под куполом калипољског неба.

Звуци лета

Кроз сунчано жито препелица грца
жетелачку чежњу од шара, од жара
У шљивику ребара већ бруји дреш срца
куља злато у мрачне ризнице амбара.

Појео сам брдо проје, сад погача
зри кô сунце у белој шуми зазубица
Лани суша опасе жарки сан орача
те не набризгаше краве вршалица.

Ово лето довуче пуна кола среће
па ми се у песми распламсало прело
Даће отац две-три трбушате вреће
за везене опанчиће и плаво одело.

И од мога звука ваљда ће да плане
сунцокрет у дољи девојачког тела
једног лета, кад моја луда песма кане
кô звезда у њина недра са мог чела!

Звезда опсене

Звук трубе, сав од ружа и коприва
донесе ми шарене новине од пене
Жетелице излазе из пшеничних њива
и лебде ко златне булке око мене.

Плану ми сунцокрет сламеног шешира
цело Калипоље сад држим у руци
У свакој строфи по једна хармоника свира
и сва срца отварају ти шарени звуци!

На звезди опсене земљу заборавим
те пас српа уједе за мали прст мене
и од бола мој свет бива близак јави
Круну класа красе јагоде црвене.

Завијем прст крпицом од кошуље ланене
вежем сламком, па жањем, пун златног комађа
А сунцокрет мозга тихо се окрене
малом сунцу нове песме што се рађа.

Жарко доба

Удахнух пожар поља и дубрава
ове житне звезде, што око дреша лети
Косач, с брусом и чаканцем испод главе, спава
под дрветом, украшеним дроњцима плавети.

Сви су се цветови ка корењу нагли
Звоне купачице и зриче пшеница
Румене се лица у ладу, у магли
што се диже из пуних булки каленица.

Класје маште

И ја, жањућ, одем у градић, што расте
у дољи мог срца, на књижевно вече
Буктим у микрофон, а кроз ружичасте
пределе мог тела златна река тече.

И сваком под луком левог ребра шета
купачица песме, једра, звоногуза
Вашар глава, жарко јато сунцокрета
окрене се мом лику, с грајом аплауза.

Цака штампа о мени, а поља миришу
цела Гружа изгрева из мог новог гуња
Прелепе чобанице потајно уздишу
у сјају сунцокрета, свитаца и муња.

Сусрет с мобиоцима

У мом житу златна булка пућпуриче
код суседа хармоника и вихор весеља
Може ли да се жање, еј песниче
О, још како! О жетви је лепо бити сељак!

Коприве ироније расту из вилица
Ех, сељак. Ти ореш и ђубриш вештачки
Код тебе увек жање жетелица
а ми се мучимо овако, сељачки!

Међа дели мој мир од тог бурног света
Ви волите вашаре и ждрепце, другари
Па, није свак рођен да буде поета
И коње неко мора да тимари!

Друкчије се класје за трактором злати
Прође доба моба, коња и ралица
Вештачко класје – све лажни дукати
То ће нам најбоље рећи вршалица!

Љубав у класју

Кроз дô прође ручконоша с косом пуном лета
и мириса штрудле од младих дулека
У прућу вриште златокрвне жетелице: цвета
девојачко доба сунца, сна и река.

Познајем чобаницу, опасану дугом
коју раскопчава само дечацима
Пољубих тестију, бацих срп и дуго
ловећи је, лутах по јагодњацима.

Нађох је у забрежју: као дивља ружа
отвара се и збацује латице одела
Шапнух јој реч у којој зажубори Гружа
и пустих рој пчела у цвет њеног тела!

Бубамара

Кад поред све четири врзине прожесмо
на рањен прст ми слете бубамара
Поштар ми донесе лист са мојом песмом
и први хонорар – сто десет динара!

То је, пецну ме отац, за џепарац
Нема леба без мотике. Мани се тих јада
Кад ти будеш песник, ја ћу бити магарац
да те ваздан носим преко Београда!

Пуче обруч на бурићу срца и млаз вина
покуља у месо. Букнух на стопарцу
То је силно! рекох. Доба лимузина
а песник у опанцима кроз град на магарцу!

Ти си се још давно, рикну , јер му жацнух
дамар
причестио у цркви, коју ђаво кади
Док сам ја жив, биће пун и салаш и амбар
а кад умрем, знај да ћеш липсати од глади!

Детлић слутње

Позлобна реч, бара, пуна змија, трује
у чаиру тела разигране јунце
па ми детлић слутње лобању прокљује
и у дупљи очаја испили младунце.

Оцу из чела рачвасти храст никô
Мајка орах старости тучком бола крца
А ја срмом стихова везем под будимком
завесе за кишна окна трли срца.

Ја сам чезе песама златом оковао
и засветлуцао презрен у буџаку
Амбари гладни, салаш прогледао
костури крава ричу по воћњаку.

Плуг ми зарђао. Коров и дулеци
и јесен у Калипољу. Крај међа кољу се
плугонокти људи. Рој врана. У реци
што је текла кроза ме, липса златно кљусе.

Разговор уочи жетве

Отац љуби флашу и мази перорез
Ти лези и пиши, а ја ћу да плаћам
Ја сам банка: дај за рад, за струју, за порез
а још мало, па сам и бос и без гаћа!

Мајка тихо плете чарапе и речи
Е, динар теби усред срца гори
Ја ћу сама да жњем. Ти знаш да се лечи
а чим шокнеш, из тебе ђаво проговори!

Па докле да се рани муком нашом
Оће песник да буде, а мој зној да пије
А ја чокам, бем ли ти!… Тресну о сто
флашом
по костима стакла пљусну крв ракије.

Ја знам реч, што бива мост преко злих доља
очеве ћуди: А гра̏д? Он баци бритвицу
То је та моја највећа невоља
Морамо што пре звати жетелицу!

Долазак жетелице

Тракториста труби, сав искићен свирком
и машта о купачицама испод јабланова
Крај њега се шепури Дуле с хармоником
и дупљом главе, где се легу детлићи
звукова.

Тај чудесни свирач, коме у салашу
главе, црне тице штура зрнца зобљу
даде кућу за сан о хармоникашу
и сад свира по пољима, брдима и гробљу.

На ливади нова жетелица блиста
Неко ме пецну: Ено ти га побро
Здраво! Јесте л прожели? викну тракториста
Јесмо! Шишај около! Како свирач? Добро!

Фркће коњ плавогрив: гладна жетелица
пасе стадо сламковрато зубима ножића
Точак пршти булке, пуне младих препелица
Оста жуто стрниште и буљук снопића.

Људи дођу, па џакају. Реч гори и боли
Види, ал се жуте зрна. Ја с тим не бих жео
Матор, а луд. Жње баш добро. Зар он,
јадник, воли
То је онај његов промућуран тео!

Велики вршај

Отац држи срп и виле ко сабљу и копље
У срцу му вашар мобе. Над брдима тамо
расте облак. Он гледа час небо, час снопље
Биће грдно невреме. Дај да скрстинамо!

Мир нас невидљивим копривама жари
Срп муње над мобарима. Девојке још
вриште
Руке нам се разлетете ко луди зидари
и кућице крстина прекрише стрниште.

Онај облак расте као бело брдо
ја стојим, звоноглав, усред житног града
И сунце би меденица, бачена међ крдо
ветрова, што бучу преко винограда.

Противградни топ ме понесе уз плаво
брдо страха. Беже краве, јече меденице
Трн ме жацну: Промућуран! Е, нек врше ђаво
Вратих се у трлу, кроз злато пшенице.

Буљук мобе, рика неба и шум жита. Ено
Дула усред поља, с булком хармонике
Пуче опна окна. Ја клонух у сено
и зарастох у сабратски коров луде свирке.

1960.