У животу што ми поче бајком

У животу што ми поче бајком
прво сам се руковао с мајком.

Затим сам се пред нашим вајатом
руковао са рођеним братом.

Потом сам се руковао с оцем
и с руменим сунцем над сеоцем.

После сам се, у оделу фином
и у сјају свог руменог лица,

Руковао са стрицем и стрином
и с братом и сестрама од стрица.

Онда сам се код Рацове баре
руковао, уз жабље фанфаре,

С једним Томом, с којим сам прелист’о
најмилију књижицу – детињство.

Тек кад сам се, пред свим лептирима
и пред првом чобанском торбицом

Накрцаном разним немирима –
руковао с једном Зорицом

(Чије око још кроза ме зрачи
к’о сунашце кроз зелено грање),

Схватио сам шта тај стисак значи
и почео право руковање…

Које, ево, све до данас траје
уз узвике и уз уздисаје!