Тадија бунарџија

Био, децо, једном давно
Тадија бунарџија
Сад то име, некад славно
паучина обавија

Памте га само још они стари
са којима је орахе брао
и многе стублине и бунари
које нам је он ископао.

И зато увек кад окренете
расклиматани чекрк бунара
било би лепо да споменете
и име његовог неимара.

Било једно име славно
Тадија бунарџија
То име већ поодавно
паучина обавија.

Спава копач бунара, спава
у сенци једног столетног храста
и у том вечном сну дочарава
велико, златно доба бунарства:

Био сам, вала, јак као ала,
ал нисам био скот, ни инаџија
Цела је Гружа за мене знала
и шапутала: Тадија бунарџија!

Смео сам да се кладим у шаку
где куца златна водена клица
и да ти кажем тачно у длаку
на којој је дубини жица.

Онда се добра девојка није
’тела удати ни за цара
све док му се усред авлије
не закикоће чекрк бунара.

Моја звезда није спавала
многи још пију у моје здравље
Трипут ме земља затрипавала
а сто пута ми спремаху славље!

Откад у села доведоше
брзи водовод и бистре чесме
бунарџије ишчезоше
и из живота… и из песме..

Водо бистра, водо плава
ти помилуј тамно лице
бунарџији који спава
у тами крај златне жице.

Док се и последња кофа клати
ко набризгало кравље виме
жедна ће уста спомињати
бунарџију и његово име:

Беше то, вала, човек ко ала
А није био скот, ни инаџија
Цела је Гружа за њега знала
Тадија бунарџија! Тадија бунарџија!