Цвјетник народног језика

Мој први потпунији сусрет с поезијом Добрице Ерића догодио се почетком шездесетих година прошлог вијека када је мој пријатељ, пјесник Ранко Прерадовић, из Београда у Бањалуку донио збирку пјесама „Свет у сунцокрету“. Чекао сам га на жељезничкој станици и цијелу ноћ смо провели у станичном ресторану дивећи се пјесничим сликама какве до тада нисмо срели у нашој поезији. Посебно нам се свидјела пјесма „Мој бик Лабуд“. Моћан, као од брда одваљен, на вашару у Тополи привлачио је пажњу могућих купаца, али – „Ја га нисам довео да га продам, људи,/ већ да му нађем невесту – јуницу“. Толико је био привлачан да „Жене крадом трче испод младе дуге/ не би ли и оне постале јунице“.

Коју годину касније Ерић је гост на сусрету Књижевне омладине Босне и Херцеговине, гдје смо се упозналиу, затим сам га сретао на Змајевим дечијим играма и другим манифестацијама, а у посљедњој деценији прошлог и почетком овог вијека често смо заједно наступали и увијек сам га молио да прочита макар једну пјесму из своје ране фазе, рецимо о бику Лабуду или о купачици на Гружи, чија бедра „прскају ко лубенице“. Гдје год би се појавио, с једнаким одушевљењем су га дочекивали и поздрављали и најмлађи и најстарији, био је једноставно пјесник који се воли!

Веома ми је драго што сам бо члан жирија који му је додијелио угледну Књижевну награду „Скендер Куленовић“ Књижевних сусрета на Козари у Приједору за збирку пјесама и балада „Моји рођаци из Долине цвећа“, и што сам имао част да напишем образложење и водим вече посвећено добитнику награде.

Рекао сам тада да поезији Добрице Ерића није потребно тумачење; она се сама од себе, како би се могло најједноставније рећи, отвара пред читаоцем и заокупља готово сва његова чула. Умјесто било каквих књижевнокритичких анализа, једноставно треба читати или слушати стихове за које вам се чини да су ваши, само што их је неко други (у овом случају Ерић, пјеснички бард за кога ће врстан зналац савремене српске поезије Драшко Ређеп рећи да је легенда која хода) за вас написао. То можда и понајбоље потврђује збирка пјесама и балада „Моји рођаци из Долине цвећа“ („Легенда“, Чачак, 2012).

Од првог сусрета с његовом поезијом, а слушајући и читајући прије тога да је он пјесник села, схватио сам да је овај чудесни лирик заправо пјесник земље, природе и човјекове душе. Свака његова нова књига све више ме је у то увјеравала да је Ерић пјесник Родне груде, Вјере и Неба, пјесник свог народа који прати треперење његове душе кроз историју и данас и опјевава његову славну прошлост, срећу, узлете, падове, патње…

Ако бисмо пожељели да у двије ријечи окарактеришемо Ерићеву поезију, онда бисмо могли рећи да је она српска писаница, прелијепа српска тканица и чуваркућа језика. Она је такође и својеврстан лирски пејзаж Горњег Црнућа, Груже и цијеле Шумадије, заправо свих српских подручја.

У његовој „Долини цвећа“ наилазимо можда и на најљепши српски именослов. Погледајмо само имена у Ерићевим стиховима: Паун, Мирјана, Загорка, Живота, Живадин, Борика, Винка, Гордана, Драгиша, Душан, Владимир, Зоран, Десанка, Миодраг, Вида, Иван, Ивана, Рада – Раде, Славиша, Милијана, Лазар, Милош, Љуба, Симона, Небојша, Марко, Дражимир, Милутин, Вера, Синиша, Славиша, Љубиша, Михаило, Милан, Смиља, Милојко, Драгиша, Јован, Божидар, Драган, Миломир, Милован, Срећко, Слободан, Добросав, Ивко, Славко, Љубивоје, Наташа, Милеса, Светолик, Станица, Спасенија, Милунка… Нигдје ни једног помодног, каква се у посљедње вријеме уписују у српске матичне књиге рођених! Да се овај Ерићев именослов налазио у свакој српској кући, гдје му је и мјесто, питање је да ли би сада нашим селима и градовима шетале Ванесе, Миреле, Санеле, Селене, Ене, Еме, Мие…

Када би се негдје у некој галаксији пронашла планета слична Земљи, па када би неко пожелио да на њу пренесе наш биљни свијет, довољно би му било да књигу „Моји рођаци из Долине цвећа“ узме као својеврстан „приручник“. На основу ње, могли би да се на тој планети засаде цвјетњаци, ливаде, њиве и шуме Шумадије. Навешћемо овдје само неке биљке које Ерић опјевава у својим пјесмама и баладама: брезе, јасике, тополе, брест, петровац, оморика, дивља зоб, стрниште, коприва, бела рада, сунцокрет, звончићи, трешња, липе, јабуке, леске, врбе, орах, детелиште, жито, виногорје, јошје, топољаци, дуња, вињага, детелина, расковник, пшеница, чокот, шљива, зова, трава, граб, јавор, ива, кукуруз, јаблан, јабучар, шума, бор…

По овој књизи могао би се „реконструисати“ и птичји свијет пјесниковог завичаја, а сасвим је сигурно да би се на основу ње могао сачинити и најљепши рјечник српског народног говора: свирајка, зубља, белутак, заранак, гуњ, опанци, житије, литија, мелем, млеч, ратар, чобанин, огњиште, вериге, марамица, коловођа, цвеће, моба, прело, восак, вајат, побратим, посестрима, вршај, добовати, скут, домилети, парохија, крстаче, престоље, пролебдети, прозрачно, кадионица, спомење, капелица, мошти, њивица, велможе, зајезерити, пламичак, доља, цврчак, свитање, разнежити, положајник, тор, слама, мелем, вук, кућни праг, родна кућа, ковчежић, крилати, зрикавац, закукурикати, простодушне, искричаве, рукотворац, добричина, златокриле, прибрежја, пудар, пастув, заранак, посела, игранке, жњети, пластити, утрине, растока, молитва, жеравица, баштина, свануће, фрула, плуг, срп, коса, мотика, виле, предање, небеса, кољиво, лампеци, славски колач, рукосади, калемари, стублина, листати, зорњача, река, дамарање, гусле, сребрњати (о поточићу), свитац, свирала…

Зар овако наведене ове ријечи (а ни приближан број употријебљених није на овом списку) саме по себи не звуче као пјесма и да ли се може наћи пјесничка књига, чак и народна пјесмарица, која садржи овакав цвјетник народног говора. Другим ријечима, није Добрица Ерић само чувар ћирилице, он је истовремено чувар и чистог српског народног језика, ненатруњеног туђицама и рогобатним изразима.

О његовим пјесничким сликама могле би се написати опширне студије, а ја ћу овдје навести само неке, које деценијама носим у (под)свијести. За њега је, на примјер, јаблан зелена црква пред кућом, зелени мач забоден у плаве снове. Кроз ноћне винограде прикрада се невидљиви лопов што нам дане краде. Дан може имати стрму ивицу, а по сњежној земљи простире се ноћ дубока, огрезла у свјетлозорје. „Све што није осветљено/ Твојим оком – то је тама“, пјева Ерић. А шта је лијеп живот? Сунчан дан у равници, па још кад капље густа смола августа. Зна зора да се на Божић смрзне у снијегу, док у мају и бајке знају да се расцвјетају. Јесте ли када гледали како дрхтури зрело сунце у пауковој мрежи, или како се јутро распрскава у шикари? Ако нисте, читајте поезију Добрице Ерића, па ћете видјети како се круни „ноћ ко руска степа, девичански плава и лепа/ Ко бела степска бреза с дрхтавим лишћем звезда…“

Када је Добрица Ерић преселио у своју поезију, посветио сам му пјесму:

НЕБЕСКИ ЕРИЋ

Ево нама Добрице Ерића,
плавом зором умио је лице,
носи сунце са својих церића,
да обасја злато ћирилице.

Осмијехом зари наше душе,
да нам срца љубављу испуни,
лицемјерја куле док се руше,
санте леда љубав да окруни.

Ево и сад над долином Груже,
у музици манастирских звона,
рајске птице са Добрицом круже,
усркују свјежину озона.

Док на српу, у ратарском зноју,
осмијех му као сунце блиста,
Ерић листа стиховницу своју,
бисер капље са свакога листа.

У Тополи ври вашарска врева,
фрула свира, звоне меденице.
Вриска, коло, Шумадија пјева,
сред Црнуће и сред Враћевшнице.

Свуд по небу трепере тополе,
славуј пјесмом милује ведрину.
Завичајне стазе кад се воле,
сјећања се као дах расплину.

Плишем неба, у звјезданом сјају,
са Мјесецом и Добрица шета,
с њим подруку пјесме корачају.
И Мјесец би да буде поета.