Није она једина на свету

Ја тугујем и шта је ту смешно,
заљубих се, прво па погрешно.

Није мени што ми душа пати
већ што она неће да ме схвати.

Ја сузама појим жедне цврчке,
а њу други вуче за коврчке.

Ја је китим цвећем, белом радом,
а Драган је кљука чоколадом.

Ја јој пишем цедуљице кратке,
она пише Зорану задатке.

Ја је сањам међу маслачцима,
а она се јурца с дечацима.

Ја јој сричем песме римоване,
она чита стрип и шунд-романе.

Ја је зовем да беремо цвеће,
она неће, по сокаку шеће.

Неће песме, неће цвеће, неће
чак ни воће, па шта она хоће?

Рекао сам брези и тополи
да је она најлепша у школи.

Сад ћу рећи сваком пољском цвету:
није она једина на свету!