Сунце

Јутрос Сунце с безброј кључића
откључа звонке кљунове птица
посластичарнице цвећа крај поточића
и срца дечака и девојчица.

Помириса мирисна данца
ослушну песму из птичјег града
изљуби децу у челанца
па се растрча преко ливада.

Чокну бундеву, звизну за зецом
Поплаши овце, разјури јунце
– Примате ли ме у друштво, децо
– Примамо! Ура! Живело Сунце!

И поче игра на два гола
Сунце је пуцало страшне пенале
Пело се на пласт, јахало вола
Скакало у вир са обале.

Дубило пола сата на глави
накупило пун џеп пужића
и ужинaло с децом у трави
проју и кајмак из застружића.

Настаде немир међ пастирима
све поље беше кô усијано
Људи су дахтали по чаирима
– Или је лудо, или пијано!

Сунце рече: – Е, баш ме брига
Доста су од мене правили свеца
Хоћу да се једном поиграм
по земљи, као и друга деца!

Неко звизну и баци капу
и сви кликнуше ко меденице
Тада Сунце извади мапу
и рече: – За мном, у лубенице!

И појахаше ждребанцад маште
поред врзина, плашћа и брана
и дојездише у Мисир – баште
међу брежуљке зрелог бостана.

Чика Дан, с пушком и дугом брадом
прође, тобож строг, кроз луг церја
и намигнувши им два-трипут крадом
уђе у колибу предвечерја.

Јели су диње и лубенице
бацали коре кô празне шоље
Сунцу је водица текла низ лице
и сливала се низ брег у поље.

– Сад идем! – рече, сјајно кô златник
– Пут је дуг, а вече блиско
Прво на купање у Атлантик
па на вечеру у Сан Франциско!

Затим штуцну, малко се пропе
на прсте, као неки патуљак
па рече: – Здраво! Доћи ћу опет
И скотрља се низ брежуљак.

Изнад поља и шума, ено
просу се нека златна прашина
Деца се погледаше усхићено
и узвикнуше: – Другарчина!