Поносна песма
Ја певам
Грла чиста
Као што дрво листа
Певам, кроз лавеж паса
Као што пшеница класа
Певам, с груменом земље у шаци
Као што Син пева о Мајци
И молим анђеле
Дечицу бестелесну
Да ми услише и приме песму.
Ово је моја једина
И јеванђелска Земља-Мајка
Моја кнегиња
Моја госпођа варошанка
Моја сељанка сторучица
А око ње се дигла халабука и хајка
Кô да је вучица
Кô да је хајдучица.
Нагрдише ми земљу
Оноћише ми дане
Затрнише ми сунце
Па се јежим и срдим
Ољагаше ми име и презиме
Кућу и укућане
Ал ја се ипак поносим што сам Србин!
Кажу да сам дивљак
И да нисам у праву
Што браним своју кућу
Свој крст и крсну славу
А они мени
У мојој рођеној Земљи
Ударају међе
Прекрајају тапије
И печате црвеним воском
Прозоре, врата, капије.
Трпају на моје плеће
Све белосветско смеће
И чекају да паднем
Да посрнем
Или бар да се згрбим
Али ја стојим кô крст
Кô Христово распеће
И поносим се што сам Србин!
Поносим, кажем
Али у мом поносу
Нема понижења према другима
Гордости, ни поруге
Кад би сви људи могли
Да се поносе оним што су
Не би нико имао разлога да мрзи друге.
И само што понекад прошкргућем гневно
Не би ли ме чула планета уснула
Јер знам да нас чека проклето Лијевно
Ђе у њему бијели се кула!
Моја Земља је иста онаква
Каква је увек била
Душа јој кô лебац
Кô кисељак старински
Сваког је она тим лебом
Дочекала и почастила
И испратила, с послацима
Онако домаћински.
Само се више не слажемо
Са оном Божијом беседом
Ко тебе каменом, ти њега лебом
Променили смо мало и ми
Своју чобанску ћуд
Па ко нас лебом
Ми њега лебом, медом и вином
А ко нас каменом
Ми њега каменчином
И зато смо, ево, стали пред страшни суд.
Поабаше ми рухо
Наружише ми лице
Оковаше ми срце
У ланац и катанац
Успаваше ми пчеле и ућуткаше птице
Ал ја се опет поносим
Што сам Србин, Балканац!
И само што понекад арлаукнем гневно
Не би ли ме чула небеса уснула
Јер нас опет чека проклето Лијевно
Ђе у њему бијели се кула!
Самозвани миротворци
Што нас завадише
Црним тамњаном нам Земљу окадише.
Душебрижници без душе и срца
Главешине главоње и главосече без глава
Поборници за људска права и слободу
Поузимаше ми кључеве свих права
А ‘оће и насушни хлеб, ваздух и воду.
Ђавољи синови и пасји синовци
Коров иштркљао из болесне клице
Среброљупци
Правдомрсци
Криводелци
И други зликовци
Окривљују мене за своје кривице.
Блате ме, брате Иво, за тројицу
Муче ме као Малог Радојицу
Кô Старог Вујадина са обадва сина
‘Оће да ме претворе у маково зрнце
Крадљивци истине и сунчевог сјаја
Подмећу ми своја кукавичја јаја
Тако постах нека напаст невиђена
Напаствујем дневно три стотине жена
Печем малу децу, правим чак и Црнце
Суде ми за своје грехе и злочине
И за све оно што они мени чине
Господе, погледај озго из плавети
И заштити ме од ових авети!
Моји млади се чуде
Што се трујем и лечим
Песмом
Псовком
Инатом
Као и моји стари
Шта бих ја друго са оволиком тугом
Крив сам једино зато
Што не умем да клечим
(Осим
Да простиш
Пред женом
Кад радим оне ствари)
А грешан што проћердах
Уз дерт
И жал
И севдах
Онако вашарски
Бећарски и ратарски
Свој стид косовски
И понос кајмакчалански
Али то не схватају ни преци ни потомци
Голобради старци и брадати основци.
Мој ђед је био домаћин човек
У освит овог века
Имао је вршалицу
Воденицу
Ваљалицу
Три лампека
Мој отац је џамбасио бесне коње и каруце
А ја имам само душу
Само ово лудо срце
Што ми прича у грудима
О животу, о људима
Што ми пева
Што ми плаче
Што ми куца
У чесници
Што ми бије непреболно
Као оно тешко звоно
Звоно цркве Светог Ђорђа
У манастиру Враћевшници!
И нећу да будем слуга
Ни жбир
Ни удворица
Ни паж
Зато ми ставише на главу трнов венац срама
А моја Земља је тек изашла из јама
Моја краљица, обучена у пшеницу и раж
Моја великомученица Србија
Укавежена, попљувана и сама
Али ја знам да је све ово једна велика лаж
И поносим се што сам Србин
Србенда са Балкана!
