Весна Фекете

Неке 2012. године, захваљујући Недељку Попадићу, позвана сам на „Витезово пролеће“, велики фестивал песника и писаца за децу. У то време још нисам имала објављену књигу. Сви су се већ међусобно познавали, а ја сам била неко ново лице.

Пред крај фестивала пришао ми је Добрица Ерић и питао ме одакле сам и имам ли неку своју књигу, да је, како је рекао, „мало простудира“.

Помало посрамљено рекла сам:

„Немам још књигу, треба ускоро да је издам. Иначе сам из Сремских Карловаца.“

Он ме је загрлио, пољубио у косу и рекао:

„Да ти каже нешто чика Добрица: отаџбина се издаје, а књига се објављује.“

Никада нисам заборавила ту реченицу. Ни тај загрљај.

Хвала ти, драги чика Добрице, што си умео да охрабриш човека баш онда када му је то било најпотребније.